I pored svih zabrana da se ispituje istorija revizionisti se
usuđuju da iznose činjenice koje zbunjuju narod i unose
negativna osećanja. Iako su se zločini protiv Jevreja bez
sumnje događali, broj o 6 miliona pobijenih Jevreja, koji se
stalno održava kao dokaz o holokaustu, prema revizionistima
unosi sumnju iz više razloga:
-
Pre
rata 1938. godine prema popisu stanovništva i popisu
vernika (Svetskog saveza crkava), u svetu je bilo oko 15
miliiona Jevreja. Posle rata, 1948, godine, prema novom
popisu, bilo ih je malo više od 15 miliona. Nigde nije
nestalo 6 miliona. Broj im se povećao.
-
Posle
rata penziju i odštetu za progon i holokaust od Nemačke
tražilo je i dobilo više Jevreja nego što ih je pre rata
živelo na području nemačke okupacije.
-
Crveni
krst je ispitivao sve nestale poimenično u nemačkim
logorima i nakon 20 godina izneo podatak da je nestalo
oko 170.000 ljudi.
- Više forenzičkih ispitivanja gasnih komora dokazalo je,
ne samo da tu nije bilo masovne egzekucije gasom, nego
da to tehnički nije ni bilo izvodljivo u komorama koje
se danas prikazuju kao „gasne komore“. Takođe, da bi se
ubilo 6 miliona ljudi u šest logora tokom 4 godine
potrebno je bilo u svakom logoru ubijati oko 685 ljudi
svaki dan. Da bi se samo jedno telo kremiralo bilo je
potrebno, u ono vreme,
nekoliko sati rada krematorijuma i puno goriva. Cela
stvar je logički, matematički i energetski nemoguća. U
Aušvicu nije bilo masovnih grobnica. Kremiranje 4
miliona tela ostavilo bi 15.000 tona pepela koji nikada
nije pronađen.
-
Verovatno zato je do 1990. godine na spomen-ploči u
Aušvicu pisalo da je tu pobijeno 4 miliona ljudi, a od
tada je ploča promenjena sa natpisom da je ubijeno 1,5
milion.
-
-
I
pored tog dokaza na samom ulazu u Aušvic da je neko
izmišljao brojeve ubijenih, i dalje se hapse i osuđuju
oni koji ukazuju da je neko izmišljao broj ubijenih.
Revizionisti ne dovode u pitanje da je bilo ubijanja u
logorima, nego samo traže da se ustanovi njihov tačan
broj. Oni koji bezočno trguju sa mrtvima zbog političkih
ciljeva izvrću njihov opravdan zahtev i prikazuju ga kao
„negiranje holokausta“. Zahtev da se dokaže prava istina
prikazuju kao negiranje njihove istine koju nameću
svetu.
-
Opšte
je poznato da su gasne komore u Aušvicu sazidane tek
posle rata. To je potvrdio i prvi kustos muzeja u
Aušvicu, bivši logoraš. Što se tiče ostalih gasnih
komora, kao u Mauthausenu, zvanično se tvrdi da su
cijavodoničnu kiselinu puštali kroz tuševe, što je
tehnički nemoguće, gas bi uništio instalacije.
Prave gasne komore su čelične kabine hermetički
zatvorene, sa snažnim pumpama i mehanizmima za
dekontaminaciju. Gasne komore u logorima su obične
prostorije sa drvenim vratima.
-
Ciklon B je bio pesticid koji se upotrebljavao da bi se
uništile tifusne vaške koje su zdravlju u logoru
predstavljale najveću pretnju, dok je tifus bio uzrok
najveće smrtnosti logoraša. Krematorijumi su zato i
postojali da bi se zaražena tela kremirala. Da su Nemci
zaista želeli masovno istrebljenje Jevreja, oni bi
upotrebljavali hiljadu puta jači i smrtonosniji gas
poput Sarina, ili nervnog gasa pod nazivom Tabun.
Ciklon-B je potpuno nepodesan za sistematsko masovno
istrebljenje.
-
Glavni dokaz za postojanje gasnih komora je „priznanje“
Rudolfa Hesa, komandanta Aušvica. On je to „priznanje“
dao posle višednevnog bičevanja, kako je potvrdio 1983.
godine Bernard Klark, engleski Jevrejin koji mu je
iznudio to „priznanje“.
-
Opšte
je poznato da se u logorima masovno umiralo od gladi i
tifusa, i od teških uslova rada, jer to su pre svega
bili radni logori u industrijskim centrima (zato su
logoraši evidentirani brojevima, da su trebali da budu
pobijeni ne bi se vodila njihova evidencija pomoću IBM
računara, niti bi bili transportovani sa jednog kraja
Evrope na drugi u uredno izgrađene logore samo da bi
bili pobijeni (to se oduvek radilo na licu mesta), ali
najviše je logoraša pomrlo tek na kraju rata, kada su se
vodile borbe u Nemačkoj i kada nije bilo hrane za
logoraše. Snimke izgladnelih i od gladi masovno pomrlih
logoraša koje bagerima guraju u masovne grobnice i koje
gledamo kao dokaze o nacističkom zločinu genocida,
načinili su saveznički snimatelji nakon oslobađanja
logora. Tu se radi nekoliko hiljada mrtvih. Crveni krst
je posle rata izdao masivnu zbirku izveštaja o logorima
u tri toma od 1.600 stranica, u kome stoji: U poslednjim
mesecima rata, logori nisu dobijali hranu i gladovanje
je povećalo broj žrtava…Nemački general Kaltnbruner
(Kaltenbrunner) je dozvolio Crvenom krstu da deli pakete
pomoći i da postavi po jednog delegata Crvenog krsta u
svakom logoru (kao posmatrača). Ovo ne izgleda kao
holokaust. Nemački snimci logoraše prikazuju kao uredno
obučene i uhranjene. Neki su imali i poseban tretman,
kao naš Nikolaj Velimirović, koji je imao svoju
prostoriju u kojoj je mogao da piše knjige i koji, kao
svedok, nigde ne spominje masovna ubistva u logorima.
-
Vest
o „holokaustu i šest miliona pobijenih Jevreja“ prvi put
se javila 1900. godine u Njujorku, zatim se ponavljala
tokom Prvog svetskog rata, o navodno šest miliona
pobijenih Jeveja u Poljskoj, Rusiji i Ukrajini i da im
je zato potreban novac. Jevrejski list New York Times je
pisao te laži i sakupljao pomoć za ugrožene Jevreje,
samo grad Njujork je sakupio šest miliona dolara (1927
g.). Niko ne zna gde je taj novac nestao. Ista optužba o
6 miliona pobijenih Jevreja se ponovila protiv Nemačke
nakon rata i Ninberškog procesa koji su vodili Jevreji
(70%) i na kome je bilo zabranjeno ispitivanje svedoka i
da se optužbe dokazuju, same optužbe su bile smatrane
dokazima (Statut Nirnberškog suda 19 i 21). U Talmudu se
spominje da će Jevreji ponovo dobiti svoj Izrael tek
kada („u dimu“) bude žrtvovano 6 miliona Jevreja.
-
Cionistički aktivista Naum Goldman, koji je kasnije
postao predsednik Jevrejskog kongresa, u maju 1942.
godine na prijemu u hotelu „Baltimor“ u Njujorku izjavio
je da je od osam miliona Jevreja koji su se nalazili u
sferi nemačke vladavine, živih ostalo 2 ili 3 miliona.
Tada je „holokaust“ tek počinjao. Otkuda je Goldman znao
budući broj?
-
Zvanične brojke holokausta su menjane i smanjivane.
Odmah posle II Svetskog rata, savezničke vlasti su objavile
da su Jevreji bili ugušeni u svim nemačkim koncentracionim
logorima. Kasnije je otkriveno da su mnoga fotografisana
tela umrla poslednjih ratnih dana od tifusa, hladnoće i
gladi. Sajmon Vizental (Simon Wiesenthal), iz Holokaust
centra u Los Anđelesu, napisao je u knjizi Knjige i
bibliotekari (Books and Bookmen, April 1975, strana 5):
„Nijedno gušenje gasom nije se dogodilo na nemačkom tlu.“
Jevrejin L.P.Beria je bio predvodnik sovjetske tajne
policije NKVD od 1938 do 1953. Tokom 1945. je objavio o
holokaustu i 6 miliona Jevreja. Ovo se odnosilo samo za
poljske logore. Beria nije dozvolio da istraživači iz
inostranstva ispitaju zemljište. Njujork Tajms koji je u
Jevrejskom vlasništvu je izvestio 1945. da je Sovjetska
Rusija stvorila sliku od 4 miliona Jevreja koji su poslati u
smrt putem gasnih komora u Aušvicu. Godine 1990, Poljska
vlada je smanjila ovu sliku na 1,5 milion i tu su cifru
prihvatile jevrejske grupe. Ali njihova politička trgovina
mrtvima nije se promenila. Uprkos ovom dokazu zvanična slika
od 6 miliona se nije smanjila na 3 miliona. Mit o 6 miliona
se nastavlja.
Elizabet Dol, predsednica američkog Crvenog krsta i žena Bob
Dola, obelodanila je da su zvanični podaci o preminulima
otkriveni u sovjetskim arhivama. Ti podaci pokazuju ukupno
70.000 smrtnih slučajeva.
Naređenje da se počne sa holokaustom nikad nije izdato od
strane nemačke.
Ovo su samo neke od činjenica koje je zabranjeno ispitivati
i spominjati, a na koje se pozivaju revizionisti. Oni se
lažno optužuju da negiraju holokaust dok zapravo samo traže
istinu o tom zločinu jer su dosadašnji dokazi o njemu
nedovoljni, nedokazani i neargumentovani. Postoji opravdana
sumnja da se neko koristi tim zločinom radi političkih
ciljeva i tako vređa njegove žrtve.
U Evropi, Americi i Izraelu zakonom je zabranjeno da se ovaj
istorijski događaj ispituje, posebno da to
radi neko ko nije Jevrejin.
Istoriju su napisali pobednici!
Ako dovoljno često ponavljate laž, ona postaje istina.
